Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
MOĆ SNA
Ponovo ukočen legoh na drvo s toplim šumom
zviždeći namršten još uvek zvučnim usnama.
Tad sunce posla bradve i voštan dim i govor
koji se muklo probi kroz staklo, kroz zlatno oko.
Spavah na dan hoda do mora, do trulog lista
oštar od rose koju si nežno brstila,
sa čelom od ljutog cveća, sa srcem mojih borova,
dižući blago bilje, svet u snu naježen.
Vikah pod gluvim svodom, ranjavah sebe
okrenut divljem moru, zmiji sunca.
Klečah opčinjen a opominjahu me tela
i šume koje su rasle stravično pred mojim umom.
Iz knjige Sunce jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.
Jedna fantastična slika, kakve je moguće naći u Ristovićevim ranim knjigama, ali koje se kasnije povlače pred promišljanjem onog što je prisutno i vidljivo.