Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
МОЋ СНА
Поново укочен легох на дрво с топлим шумом
звиждећи намрштен још увек звучним уснама.
Тад сунце посла брадве и воштан дим и говор
који се мукло проби кроз стакло, кроз златно око.
Спавах на дан хода до мора, до трулог листа
оштар од росе коју си нежно брстила,
са челом од љутог цвећа, са срцем мојих борова,
дижући благо биље, свет у сну најежен.
Виках под глувим сводом, рањавах себе
окренут дивљем мору, змији сунца.
Клечах опчињен а опомињаху ме тела
и шуме које су расле стравично пред мојим умом.
Из књиге Сунце једне сезоне, Нолит, Београд, 1959.
Једна фантастична слика, какве је могуће наћи у Ристовићевим раним књигама, али које се касније повлаче пред промишљањем оног што је присутно и видљиво.