Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
МОЈ АНЂЕО
Ти већ идеш обалом
и сунце отвара цвет на твоме потиљку.
Али ти се не враћаш
води која дотиче руку која је успављује.
Ти остављаш срце као златну јабуку
великој реци, другом шуму, голој усамљености.
Како те препознајем у белој бујици,
у пенушавом сунцу док одлазиш.
Ти увек за истим стаблом
иза брежуљака и ружине водице.
Већ имаш древни глас
дрвећа без помоћи.
У горама, у напуклом небу,
у стењу које ти враћа реч,
у вртоглавици њеног даха,
у песмама које ослушкујеш.
Пружајући благу руку
преко пустиње, бола и камена,
остварен у тренутку, сједињен
са лицем кога нестаје пред ивицама пламена.
Док дишеш тело сузе
застајкујући пред смрвљеним цвећем,
док ти се уста пуне снегом,
ваздухом, пепелом и купинама.
Из књиге Сунце једне сезоне, Нолит, Београд, 1959.
Анђео је један од главних мотива Ристовићеве поезије. У овој, раној фази његовог певања назиру се утицаји лектире и осећа младалачка „задиханост“ у низању мотива.