Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
JEDNOJ DEVOJCI
Jesen vas zatiče za stolom, u šumi, za čašom piva,
u kolima koja prevoze izletnike dok grickate
slamku, naježeni, ozbiljnog lica
pružajući cvet nasmešenim skitnicama.
Mislite na čoveka koji vas je tražio
s jabukovom grančicom za pasom jedne nedelje.
Ne, niste znali dok je silazio stepeništem
kako je plamen osvetljavao bljesak njegovih slepôčnica.
Probuđeni najednom tajanstvenim pozivom
osluškujete svečane pesme, zvuk roga,
krave sa vencima od cveća, jedno lice
opaljeno suncem koje se pomalja iz trave.
Ljubav koja vas je pratila celim putem
puni vam opet uši nežnim zvucima.
Uspavljujete se, obuhvatate glavu rukama, sanjarite
i vetar donosi iz daleka miris trulih jabuka.
Iz knjige Sunce jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.
Prva pesma iz prve knjige Aleksandra Ristovića. U prikazu ove knjige Danilo Kiš pesmu (i knjigu) komentariše sledećim rečima: „Nigde literarne, eruditne asocijacije, nigde velikih reči; samo ovaj sve udaljeniji zvuk roga uspomena i ovaj skoro simbolični, šilerovski miris trulih jabuka. Retko sepesma uzdigla do jednog tako plemenitog rafinmana (ne toliko u jezičkom koliko u senzibilnom smislu), a da pesma pri tom ne zazvuči kao prevod. Osim Ristovića, ne znam srpskog pesnika koji bi bio po senzibilitetu rafinovaniji, evropskiji, manje vezan za našu pesničku tradiciju, a da pri tom nije izneverio ni pesmu ni jezik.“
Uz Kišov tekst išla je ilustracija sa Ćelićevom slikom Košutnjak.