Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ
Јесен вас затиче за столом, у шуми, за чашом пива,
у колима која превозе излетнике док грицкате
сламку, најежени, озбиљног лица
пружајући цвет насмешеним скитницама.
Мислите на човека који вас је тражио
с јабуковом гранчицом за пасом једне недеље.
Не, нисте знали док је силазио степеништем
како је пламен осветљавао бљесак његових слепôчница.
Пробуђени наједном тајанственим позивом
ослушкујете свечане песме, звук рога,
краве са венцима од цвећа, једно лице
опаљено сунцем које се помаља из траве.
Љубав која вас је пратила целим путем
пуни вам опет уши нежним звуцима.
Успављујете се, обухватате главу рукама, сањарите
и ветар доноси из далека мирис трулих јабука.
Из књиге Сунце једне сезоне, Нолит, Београд, 1959.
Прва песма из прве књиге Александра Ристовића. У приказу ове књиге Данило Киш песму (и књигу) коментарише следећим речима: „Нигде литерарне, ерудитне асоцијације, нигде великих речи; само овај све удаљенији звук рога успомена и овај скоро симболични, шилеровски мирис трулих јабука. Ретко сепесма уздигла до једног тако племенитог рафинмана (не толико у језичком колико у сензибилном смислу), а да песма при том не зазвучи као превод. Осим Ристовића, не знам српског песника који би био по сензибилитету рафинованији, европскији, мање везан за нашу песничку традицију, а да при том није изневерио ни песму ни језик.“
Уз Кишов текст ишла је илустрација са Ћелићевом сликом Кошутњак.