Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ЉУБАВ
Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо
са ужасом у очима, не осврнувши се,
ни неме животиње, ни таласи,
ни ноге невидљивих јахача, ни коприве.
Али сиђите ви којима
добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости,
угушени на прагу, заустављени
једним звиждуком, великим лампама лета.
Сачекујући наш повратак хватате се за руке,
не осетивши да опасност може наићи са било које стране;
трчите једни другима у сусрет, осмехујте се
збуњени од првог додира док доручкујете удвоје.
Оне руже испаљене у ваздух, она
звона у долини, шаптање, додир рубља,
слике које доживљавамо поново, присуство
мора које се удваја, корака које сустижемо.
Из књиге Сунце једне сезоне, Нолит, Београд, 1959.
На крају месеца и циклуса посвећеног Александру Ристовићу једна песма са почетка и са главним мотивом његовог певања.