Тема: ПАРОВИ, ТРОУГЛОВИ
МАЈСТОРИ У КУЋИ
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на коме стоји рода бела
на коме расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима, ексерима
четкама, бојама
мајстори, мајстори
излазите, пустите ме
да сам кућу уређујем
Не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
Доћи ће, кажу, чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударати
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
Мајстори, мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост више није
то више нисам ја
Александар Секулић (1937-2009)
Из књиге То мајка више не рађа, Театар поезије, Београд, 1981.
Најпознатија песма једног од последњих из велике генерације београдских боема постала је позната у најширим круговима после филма Горана Марковића. Сцена у којој Берчек рецитује Секулићеву песму једна је од најпознатијих из југословенске кинематографије.