БОЕМИ
ИЗМАЋИ ИСПОД СЕБЕ СВЕТ
Из тебе излећу сама привиђења
Као из пећине отворене громом
Копају ноктима у белину бдења
Крилате животиње звечећи сломом
На грудима седе грло ти стежу
Разумеш зечића у канџама горе
На сувом те хватају у мрежу
Кувају у паклу запењене море
Вадили су ми око дробили чело
Ко у заливу ланци аветињски
Тресли ми сваки чланак тело
Раскубали ме у чопору свињски
Сравњују ме они али неће довек
Они или људи ал није то ништа
Видели су како мртав човек
Устаје и одлази са разбојишта
Додирнуте ране јаче ће да горе
Ко бакље из старе таме на сцени
И само њих признај за изворе
Где у бледилу ћуте наднесени
Где се звезда хвата као у посуди
Где из модрог разбијеног ока
Један и вечан крин се буди
Ја с њима стигох на места дубока
Њима напојих робове знојне
Прсију запаљених и изгорелих
И путнике далеке малобројне
Хаљина нечистих и душа свелих
Близу је вечне куће праг
Ал хајде ти му пређи сплет
Оданде говори филозоф враг
Измаћи испод себе свет
Искочити кроз отвор тај
Кружно кроз понор плавобледи
Спуштати се ронећи сјај
Ја видим већ шта тамо следи
Црна и досадна вечност промиче
Нечастиви опет пожурује крај
У левак оштар скупљен од циче
Сужава се и сам бескрај
Александар Секулић (1937-2009)
Из књиге Госпођа халуцинација, Просвета, Београд, 1978.
Запамћен пре свега као један од стубова боемске културе Београда, Секулић је у ствари велики песник. Песма припада мистичко-ониричкој линији боемског песимизма. Па ко сме, нек изволи!