ВИШЕ ОД ГЛАСА, ВИШЕ ОД МИРИСА
Једно португалско збогом
У твојим крајње опасним очима
на снази је и даље љубав најстрожа
светлост чистих рамена и сенка
неког већ прочишћеног неспокоја
Не ти ниси могла остати крај мене везана
за круг у коме трунем
трунемо
за ову окрвављену шапу што се колеба
као да је замишљена
и риче док се пробија кроз тунел
једног старог бола
Ниси могла остати у овој столици
где проводим бирократски дан
свакодневицу беде
која у очи навире захвата руке
осмехе
љубав што се једва сриче
глупост очајање без уста
устројени страх
месечарску радост суманути зарез
чиновничког начина живљења
Ниси могла остати са мном у овој постељи
на погубном прелазу што води у дан одвратан
пасји
полицијски
у дан што не долази из пречистог обећања
свитања
већ из беде једне ноћи
рођене из истог таквог дана
Ниси могла остати уз мене везана
за малу бол коју свако од нас
опрезно води за руку
за ову малу бол на португалски начин
тако питому биљну чак
Не ти не заслужујеш овај град не заслужујеш
ово коло мучнине у ком се вртимо
до безумља
ову малу смрт
и њен ситничави и гнусни ритуал
овај наш бесмислени разлог постојања
Не ти си из града пустоловине
из града где љубав проналази своје улице
и жарко гробље
своје смрти
ти си из града у коме живиш по нитима
пуког случаја
где умиреш ил’ живиш не од гушења
већ у рукама једне пустоловине чисте трговине
без лажних новчаница добра и зла
*
На овој кривини тако благој и бриткој као бол
која ће постати која већ јесте твој нестанак
говорим ти збогом
и као неки балавац
посрћем од нежности за тобом
Алешандре О’Нил (Лисабон, 1924 – Лисабон, 1986)
Препев Јасмина Нешковић
Из књиге Беијоград, Службени гласник, Бе(иј)оград, 2011.