Тема: АПРИЛ ЈЕ НАЈСУРОВИЈИ МЕСЕЦ
ПОСЛЕДЊА ПЕСМА
Као зрак последњи, као дах зефира
Што крај лепог дана кити,
Подно губилишта још ми бруји лира,
Можда већ ред мој ће бити.
И пре но што можда сат на зиду тамо
Пређе по свом кругу сјајном
Шездесет корака, да, толико само,
Ногом шумном и истрајном,
Сан на очи моје спустиће се гробни!
Пре него што песма ова
Крају стигне, можда чуће се бат кобни
Измеђ тих страшних зидова,
Врбовалац сенки, гласник смрти тамни,
Праћен од војника гадних,
Викнув име моје кроз тај ходник камни,
Где сам, сред сужњева јадних,
Грем, оштрећ те стреле, узданице вајне,
Речи које гоне беду,
Прекинуће с усне риме ми очајне,
Кад ме везаног поведу
Вукућ ме крај бедних другова, у страху
Који сви се у кут збише,
И који пре тога сви ме познаваху,
А сад не познају више.
Андре Шеније (1762-1794)
Превео са француског Владета Кошутић
Из књиге Песништво европског романтизма, приредио Миодраг Павловић, Београд, 1982.
Шеније је био класициста и поборник Револуције истовремено. Судбина се поиграла са њим, па је завршио на гиљотини. Иако данас, пре свега у преводу, његова поезија звучи старински, у овој и у неким другим песмама он је предвидео своју трагичну судбину, па је макар због тог разлога заслужио да се нађе у овом избору.