TAJNA IVE ANDRIĆA
ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA
1.
Budim se vreo. Neka zora obećana.
I kako mi je ostalo od starih:
Blagodarim za san i hleb i sekund i pomiso.
Ugledah toranj, iza granja, što molitve prima;
Od stabla k stablu venci razapeti
Lozova lišća. (Svečanost se sluti
i raduje tajno.) A sjaj preko neba
I zemlje, rumen sjaj što raste
U oči i misli, ako ste gledali,
Ko silna magla planinskih ponora,
Tek beskrajno veći.
I gle, to što snivah, siromah Bosanac i dete,
Da se prokljuje jednom modra opna iznad glave
I da se – vidi? čuje? –, sad biva:
Smisao. Stalnost. Bez ljage promene, straha.
Dobra lepota. Vest iz daleka.
Delo koje se sanja. Ono što čovek
Jedan drugom ne može nikad da kaže.
Al’ to se samo uzalud pomišlja: ni staza ni imena.
Vasion prestol od nemoga zlata.
Novi se sjajevi rađaju i rastu.
Ni staza ni imena!
Sve to
Još ponajviše naliči talasu, i drevnu ritmu i, konačno, tišini.
Bez sumnje jedan od najvećih lirskih dometa Ive Andrića. Za razliku od većine pesama, koje su dnevničkog tipa ili neka ličnog „podvlačenja crte“, ovaj ciklus je čista, moderna lirika.