TAJNA IVE ANDRIĆA
PRED PORTRETOM PREKORNA POGLEDA
Da, stara sliko,
Da, trebalo je to: ostati pri prvoj reči,
Ne odlaziti nikud, i sve što srce žudi
Tražiti u dubini svojoj i svoje zemlje,
Umesto u daljini nedokučivih, zlih priviđenja.
Trebalo je trpeti, čekati, bdeti nad usevom,
Čuvati narod, sirotinju, Bosnu.
I danas ne bi bilo ovako kako jeste:
Ruke prazne, savest nemirna, pogled izgubljen, duša žedna.
Trebalo je, vaj, znati ono što sad tek se sluti.
Jedno je sunce svuda, i voda i kamen i trava.
Jedno, i nedostižno.
U jednom zrnu žita hleb je vaskolike zemlje,
U jednom zagrljaju sve žene celog sveta,
Divne, i nedostižne.
Sve ostalo je varka prebujale svesti
O sopstvenom biću i lažna perspektiva
Pustinje koju smo sami sažegli u duši.
(1934)
Pesma objavljena posthumno. Kao i dobar deo Andrićeve poezije, i ovde je reč o preispitivanju sebe i svog mesta u svetu. Tim pre, što je reč o vremenu i mestu koje sluti zlo što se sprema.