ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА
Да, стара слико,
Да, требало је то: остати при првој речи,
Не одлазити никуд, и све што срце жуди
Тражити у дубини својој и своје земље,
Уместо у даљини недокучивих, злих привиђења.
Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,
Чувати народ, сиротињу, Босну.
И данас не би било овако како јесте:
Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.
Требало је, вај, знати оно што сад тек се слути.
Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.
Једно, и недостижно.
У једном зрну жита хлеб је васколике земље,
У једном загрљају све жене целог света,
Дивне, и недостижне.
Све остало је варка пребујале свести
О сопственом бићу и лажна перспектива
Пустиње коју смо сами сажегли у души.
(1934)
Песма објављена постхумно. Као и добар део Андрићеве поезије, и овде је реч о преиспитивању себе и свог места у свету. Тим пре, што је реч о времену и месту које слути зло што се спрема.