ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
НОЋ
Над мојом кућом звездан стрелац бдије.
Урла ветар леденом ведрином,
лед прозоре везе. Промуко торањ
негде неке сате бије.
Над мојим логом подрхтава ветар
из далека, пун мрака и језе.
Ноћи су као црне краљице
с крунама од зора.
Студен страх облиази.
Давно огњеви крила савише. Спава
земља. Сјај на горама.
Звезде пламсају. Ветар разгара
несане очи, пуне шале и поруге.
(1920)
Наизглед класична дескриптивна песма. Ипак, поверење у природу, у њен вечити, мирни ритам, који потире људску злобу, помаже субјекту песме да досегне мир и види ону златну нит живота.