ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
СПАС
Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.
Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.
(1920)
Упркос свему, постоји утеха, могућност људске среће у овом свету.