TAJNA IVE ANDRIĆA
UTEHA SNOVA
Oni što robuju danju
Ni noću ne nalaze sna.
Ne seća se ćovek
Onoga što bi hteo,
Nego kroz jetu ćelija
I noć,
Tamne makaze škripe
I sablasna odela kroje.
Od mog života ništa nije moje.
Nemir u kome drhtim
Jedino je što osta – neki sati tuku! –
A sve ostalo posta
Tek mala, stara priča
O jagnjetu i vuku.
Samo kad zora sviće
– ko zna procese tela! –
Ko neko vrelo piće
Što zanosi i krepi,
Kratak san poteče, i zanos nerazmljiv:
Da su sva čuda i tajne bez imena i znaka,
Istine bez svedoka,
U meni sačuvane.
I još, pokatkad, dok spavam,
Dođe dah dalekih mora,
Topla ćilima, voća,
I raskoši nepoznate.
(1916)
Iz knjige Ex Ponto, Nemiri, Lirika, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga jedanaesta, Beograd, 1981.
Zatvorski ciklus, ali se iza pesimističkih rima nazire tračak drugog sveta.