ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
ШЕТЊА
А јутрос су ме извели на сунце.
Јарболи неког брода иза зида,
пуни и добри сунчани минути,
и ништа више не видјеше очи.
Ал’ само мисо да тим сунцем
бљеште и твоји обасјани пути –
и ко топљено злато очњег вида
суза за сузом стаде да се точи.
Заклопих очи.
Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
ћелија моја, а стражар са мачем
и лицем оних који неког тјеше –
мишљаше, јадан, да од сунца плачем.
(Сплит (стари затвор), 8. ВИИИ 1914)
Из књиге Еx Понто, Немири, Лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Београд, 1981.
Песма пронађена у Андрићевој заоставштини, објављена након његове смрти, а настала у време хапшења и тамновања 1914, сведочи о промени тематике, мада унутар истог стилског комплекса. Андрић остаје при слободном стиху, заправо, овде и нема неке јасне границе између прозе и поезије, али након неколико песама неоромантичарског-ка-експресионистичком смера, окреће се тамничкој тематици. Ње ће се држати ратних година.