ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
БЛАГА И ДОБРА МЕСЕЧИНА
Блага и добра месечина,
што пада, кô молитве матера наших
по гробовима заборављених
милостива је утеха оних,
који нерадо под сунцем ходе.
Месечина.
Кад прожме сиви и снуждени облак
и он буде бео и леп,
ко латице дивнога цвета.
И сиви, снуждени облак!
И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи,
младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних
давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних,
сестрица оних који се воле,
улази у срца паћеника
и диже старе, сузне спомене,
кô свеле руже из прашних књига.
Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њина је молитва сребрена
над гробовима оних
који су жалосно умрли.
Ко мирис незнана цвећа
она је болесним,
ко бледи прсти девојке
милује образе самотним,
ко ритам старих, старих песама
звони у срцу несрећних.
Блага месечина, сестрица љубави,
милосно зове себи туробне.
Из књиге Еx Понто, Немири, Лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Београд, 1981.
Након прве и друга објављена Андићева песма. Тешко је овде препознати будућег класика, па ипак слободан стих није био тако уобичајен у ово време у нашој поезији.