TAJNA IVE ANDRIĆA
U SUMRAK
U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene.
Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.
Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.
Iz knjige Ex Ponto, Nemiri, Lirika, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga jedanaesta, Beograd, 1981.
Mesec maj posvećen je poeziji Ive Andrića. Ovim se najavljuje program koji je za jun pripremila književno-tribinska redakcija, a kojim će se obeležiti pola veka od dodeljivanja Nobelove nagrade Andriću.
O Andriću je navodno sve poznato, kao što je uostalom slučaj sa svim velikanima svih nacija i epoha. Ipak, ovu sreću kvari činjenica da je poslednjih godina njegovo delo razvlačeno kao stara krpa od jedne nacionalne književnosti do druge, da je uguravano u torove, da nije čitano. Ovaj izbor je mali povratak Andriću i onome što je on zaista pisao.