TAJNA IVE ANDRIĆA
KORAČAM JOŠ KAO DA IDEM…
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
ljudska sudbina.
(Beograd, maj 1968)
Poslednje Andrićeve pesme predstavljaju teško mirenje sa neumitnim krajem. Tako i ovde, uspostavlja se jedna veoma napeta ravnoteža.