ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
КОРАЧАМ ЈОШ КАО ДА ИДЕМ…
Корачам још као да идем
нечем у сусрет, гледам и мислим,
а преда мном су све саме неминовности,
без излаза, без одлагања.
Камен који може само
да тоне.
Завеса која се свега једном спушта,
а никад не диже.
Прича о птици за коју се зна једино
да је одлетела.
Живота нема, смрт не долази.
Несхватљива, дуга, неподношљиво дуга,
људска судбина.
(Београд, мај 1968)
Последње Андрићеве песме представљају тешко мирење са неумитним крајем. Тако и овде, успоставља се једна веома напета равнотежа.