TAJNA IVE ANDRIĆA
VEO
Hladno zvezdano nebo,
zapenjeno more i severni vetar.
Sam ne znam pravo gde sam,
kuda bih, ni koga čekam
u ovoj noći.
Okrenut leđima pučini, sporo odmičem
sve dalje u kopno.
Ali kad god se okrenem, vidim:
tamo, ivicom mora,
vitka i bela žena ide.
I stanem i gledam kako
njen veo vetar nosi.
Ne brzo, ne visoko,
ali sve dalje od mene.
(Maj, 1954)
Pesma iz Andrićeve zaostavštine. Mada je napisana iste godine kada je objavljena i Prokleta avlija, ona pripada krugu dela sa motivom žena kojih nema i koje nestaju. Sve karakteristike te pozne faze mogu se pronaći u ovoj pesmi.