ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
ВЕО
Хладно звездано небо,
запењено море и северни ветар.
Сам не знам право где сам,
куда бих, ни кога чекам
у овој ноћи.
Окренут леђима пучини, споро одмичем
све даље у копно.
Али кад год се окренем, видим:
тамо, ивицом мора,
витка и бела жена иде.
И станем и гледам како
њен вео ветар носи.
Не брзо, не високо,
али све даље од мене.
(Мај, 1954)
Песма из Андрићеве заоставштине. Мада је написана исте године када је објављена и Проклета авлија, она припада кругу дела са мотивом жена којих нема и које нестају. Све карактеристике те позне фазе могу се пронаћи у овој песми.