ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА
1.
Будим се врео. Нека зора обећана.
И како ми је остало од старих:
Благодарим за сан и хлеб и секунд и помисо.
Угледах торањ, иза грања, што молитве прима;
Од стабла к стаблу венци разапети
Лозова лишћа. (Свечаност се слути
и радује тајно.) А сјај преко неба
И земље, румен сјај што расте
У очи и мисли, ако сте гледали,
Ко силна магла планинских понора,
Тек бескрајно већи.
И гле, то што снивах, сиромах Босанац и дете,
Да се прокљује једном модра опна изнад главе
И да се – види? чује? –, сад бива:
Смисао. Сталност. Без љаге промене, страха.
Добра лепота. Вест из далека.
Дело које се сања. Оно што човек
Један другом не може никад да каже.
Ал’ то се само узалуд помишља: ни стаза ни имена.
Васион престол од немога злата.
Нови се сјајеви рађају и расту.
Ни стаза ни имена!
Све то
Још понајвише наличи таласу, и древну ритму и, коначно, тишини.
Без сумње један од највећих лирских домета Иве Андрића. За разлику од већине песама, које су дневничког типа или нека личног „подвлачења црте“, овај циклус је чиста, модерна лирика.