Тема: АПРИЛ ЈЕ НАЈСУРОВИЈИ МЕСЕЦ
ПРОЛЕТЊИ ДИТИРАМБ
Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.
Преливају се месечасте мањолије к’о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри к’о птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.
Аница Савић Ребац (1892-1953)
Из књиге Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987.
Није сигурно да ли је једна од највећих српских интелектуалки прве половине прошлог века отишла у смрт за својим мужем, јер је остала сама и није могла да се носи са средином у којој је живела. Насупрот романима Мир-Јам и идеализовано-инфантилним интерпретацијама ове прозе у серијама/филмовима Здравка Шотре, међуратни Београд није био благонаклон према женама и њиховим изборима, и нису све приче имале срећан крај. Отпори космополитског Београда према Аници Савић нису били мали, а нарочито према чињеници да је удата за Муслимана, упркос прокламованом и стално изнова наглашаваном народном јединству.
У току године, унутар циклуса Оне су биле прве, који Културни центар Београда посвећује значајним Београђанкама, један програм ће се бавити делом и наслеђем Анице Савић Ребац.