Тема месеца јануара: Златна вејавица што по самој себи веје
***
ноћас смо си моје руке и ја честитале нову годину
легле смо у снијег испред зграде и устима
дочекивале свјетла
најела сам се за сљедећих тристо дана
остатак ћу се прехрањивати
кад се испод отопљеног
поново покажу бетон
и испрекидана линија за претјецање. хоћеш ли ме водити
да је прекријем
стењањем, крухом?
посудити ми своје штапиће. дам ти
да дишеш
одчепљујеш духове бескућника
и влажни мадрац
из колодворске хале, тијело ти се стиснуло
тако да га више стане
у мисао на обезглављени
комад жељеза за одлазак
у парафразирани спагхетти wестерн
хоћеш ли ми писати о ноктима које једеш као да су бомбони
комадићима тамног лака што се лијепе
за зубе, љубичастом цитату умора
на језику, када полижеш
тамо неку жудњом одерану кожу
Антонија Новаковић (1979)
из књиге: Антонија Новаковић, Лако ми је бити лошија, СКУД Иван Горан Ковачић, Загреб, 2008.
Антонија Новаковић (1979) рођена је и живи у Загребу. Студирала је на Правном факултету. Добитница је награде Гораново прољеће за 2008. годину.