СКРИВЕНО
Радост ратовања
некако то почне, згусне се, попут мржње. опадне лист; лифт се спусти у приземље и трамвај сигурно затресе капљице, само се то не види. превише се трудим да одржим пажњу, семафор сам, премештам доступне боје, са ноге на ногу, насилно укипљен, невешт, привидно испражњен од емоција. тада ћутим. помажем оку да покрене окамењену аморфност асфалта, измењам свет по падежима, спустим се његовом улицом, осетим: стрмина. из радионице зарежи фин, гипсани прах. вучјак је ту, за првом оградом, облизне се, сасвим јасно издефинише границу пута, својим покретом, ту раван са које се вода тек скоро повукла. ту су сви ти углови, промене које нас усложњавају до натрулости. све то изнова пулсира, има клиторис, додирује се под земљом, беличастим кореновима. и ја сам то, под капуљачом, палим цигарету шибицом, мислим на слово Т и записујем га. ипак, мртав сам, овијен о ту тврду површину; имам ставове који ми све брже гутају снагу, гурају ме низ дату стрмину. а доле ври саобраћај, бактерије се множе у мом зноју, младић јауче лежећи пред погледима, изручен у њих, напукле кичме. помислим, жеља сам, и попут голуба тупо кљуцам о ствари, неуништив, ширећи заразу. а споља, уста говоре, руке се наизменично опусте па заталасају, шаке пуне и празне, све полако преузима одговорност. чују се капи и тамне мрље влаге у пробијању кроз зидове језика и чула. устајем бос, јутарња ерекција, задах, пужолики начин на који се грчи желудац. секутићи гризу доњу усну, помаља се очњак, стопало назува папуче, шака отвара врата, кожа се јежи у додиру са хладноћом, тело спушта низ степениште. живот је одвратан, и мек, и нема крај и управо је то оно што из основа мења све.
Бојан Васић (1985)
Мандељштам високо цени песму која има име. Али, то не значи једноставно насловити један текст. Употребити право име значило би унификовати поље искуства на не-тоталитаран, интензификујући начин. Треба, свакако, бити и опрезан: Име увек долази само од себе, ношено силом мноштва, мноштва које ће у очима неких бити само још једна најезда Татара, било да се она догађа на нивоу друштва, песничког језика или индивидуе.