МЕДИТЕРАН
ТВОРИТЕЉ
Река смо коју си споменуо, Хераклите.
Време смо. Његов недодирљив ток
односи лавове и планине,
оплакану љубав, пепео радости,
издајничку бескрајну наду,
велика имена царстава која су прах,
хексаметре грчке и римске,
тужно море у власти сванућа,
сан, то предосећање смрти.
Оружје и ратнике, споменике,
оба Јанусова лика који се не познају,
лавиринте од слоноваче што их смишљају
фигуре на шаховској табли,
црвену Магбетову руку која може
окрвавити мора, тајни
рад часовника у тами,
непрестано огледало које се гледа
у другом огледалу, а никога да их види,
гравире на челичним плочама, готицу,
сумпорну шипку у орману,
несносну звоњаву несанице,
зоре и заласке и сутоне.
Одјеке, хук мора, песак, лишај, снове.
Хорхе Луис Борхес (1899-1986)
Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1982.
Заобилазним путем, преко метафизике, долазимо до срца мора.