BOEMI
RAKOVICA
Vodiću te u Rakovicu, u tu plavokosu nigdinu, što reče
fluorescentni Matić. Uhvatiću te za tvoje pejsažne i bele
ruke i vodiću te, vodiću te, o devojčice, talasnija od
smrti. Vazduh je u mome kraju istinit i pomalo od svoje
lepši nežnosti, pa će ti pričati priču o takvoj Crvenkapi
za koju bajke nemaju ni jednu smisla nit. Uhvati me
u podnožje mog malog prsta i čućeš kako puca badem. Tu spava
tužnija od svoje veličine jedna reč razumom neokaljana. Tu blago
uklanjam svoju stvarnu istoriju danima potajno odigravanu.
Vodiću te u Rakovicu gde nebo i zemlja dođu za trenutak
u svojoj da se vide draži, da prijatelji na brdu budu. O,
mala devojčice, što pleteš u svome oku naviku dobrog
sunca, doći ćeš, zar ne, u našu šumu kraj prestonice da
budeš gost iz svoga srca tom staromodnom poljskom cveću,
što ćutanje je preplavljeno. Razumeš, valjda, (nisi zla?)
da ću te voditi u tu šumu što menja odluke maloletnih
u mušku nameru i ostaviću te da večno budeš u mom
zbivanju. Vodiću te u Rakovicu, u tu plavokosu nigdinu,
što reče fluorescentni Matić, o devojčice.
Božidar Timotijević (1932-2001)
Iz knjige Veliki spavač, Nolit, Beograd, 1958.
Još jedan, danas slabo čitani pesnik, široj publici nepoznat kao pisac teksta za najpoznatiju beogradsku šansonu Devojko mala, u vreme nastanka ove pesme svesrdno je radio na obnovi beogradske boemije. Čitav život je proveo u radničkoj Rakovici, pa otuda ova, jedna od njegovih najpoznatijih pesama, ima ovaj kraj kao mesto dešavanja.