Tema: MORE PRE NEGO USNIM
STRASNE ŽENE
U suton devojke silaze u vodu
kada iščezava more, prostrano. U šumi
svaki list drhti, dok one izlaze
oprezno na pesak i sedaju na obalu. Pena
nemirne igre igra niz vodu što seže u daljinu.
Devojke se plaše algi što su utonule
u talase i pletu se oko ramena i nogu:
tamo gde im je telo obnaženo. Hitro izlaze na obalu
i dozivaju se po imenu, osvrćući se uokolo.
I senke na dnu mora, u pomrčini,
goleme su i vidi se kako nejasne plutaju,
kao da ih privlače tela što promiču. Šuma je
mirno sklonište, pri zalasku sunca,
više nego žalo, ali ove preplanule devojke
vole ostati na čistini, uvijene u ogrtač.
Sve su šćućurene i stiskaju ogrtač
među nogama, zureći u more pruženo
kao livada u sumrak. Da li bi se neka usudila
da se pruži gola po livadi? Iz mora bi
iskakale alge, koje dotiču stopala,
da zgrabe i ogrnu drhtavo joj telo.
Ima u moru očiju koje katkada svetlucaju.
Ona nepoznata strankinja što se, gola i sama,
kupala u moru, u noći mladog meseca,
jedne je noći nestala i više se nije vratila.
Bila je krupna i mora da je bila blistavo bela
jer su oči, sa morskog dna, do nje doprle.
Čezare Paveze (1908-1950)
Preveo sa italijanskog Milan Komnenić
Iz knjige Doći će smrt i imaće tvoje oči, Rad, Beograd, 1977.
Od idiličnog letnjeg prizora, Paveze je došao do mrtve strankinje. Tako more, sa očima koje svetlucaju sa njegovog dna, postaje htonska sila, između sna i jave.