HELADA
ORFEJ
Tako su plovile: glava i lira
Niz tok prem sve daljim žalima.
I lira uveravaše: mira!
A usne ponavljahu: žalimo!
Krvavo-srebrni trag i srebrno-
-krvavi, dvostruk, ne presta –
Bljesak niz obamrli Hehar;
Moj nežni brat, moja sestra.
Katkad bi zbog neutoljive
Čežnje usporila glava.
No lira tad uveravaše: mimo!
A usne bi dodale: avaj!
Dok ih, kao vencem, daljina
Kreće uzglavljem talasastim –
Da lito ne krvari lira?
Zar nisu to srebrne vlasi?
Tako, silaznim stepeništem
Rečnim – do kolevke mreškanja.
Tako – ka ostrvu: od koga ništa
Sleđe – laže slavuj – ni utešnije.
Gde su posvećeni komadi?
Talasu slani – izusti!
Možda ih izvuče nezabrađena
Seljanka što mrežu spusti?
18. novembar 1921.
Marina Cvetajeva (1892-1941)
Prevela sa ruskog Zlata Kocić
Iz knjige Izabrana dela, prva knjiga, Narodna knjiga, SKZ, Beograd, 1990.
Cvetajeva govori gde je završio Orfej, stvaralački duh Helade, nakon što je napustio postojbinu. Između ostalog, i u Rusiji posle Revolucije.