ХЕЛАДА
ОРФЕЈ
Тако су пловиле: глава и лира
Низ ток прем све даљим жалима.
И лира увераваше: мира!
А усне понављаху: жалимо!
Крваво-сребрни траг и сребрно-
-крвави, двострук, не преста –
Бљесак низ обамрли Хехар;
Мој нежни брат, моја сестра.
Каткад би због неутољиве
Чежње успорила глава.
Но лира тад увераваше: мимо!
А усне би додале: авај!
Док их, као венцем, даљина
Креће узглављем таласастим –
Да лито не крвари лира?
Зар нису то сребрне власи?
Тако, силазним степеништем
Речним – до колевке мрешкања.
Тако – ка острву: од кога ништа
Слеђе – лаже славуј – ни утешније.
Где су посвећени комади?
Таласу слани – изусти!
Можда их извуче незабрађена
Сељанка што мрежу спусти?
18. новембар 1921.
Марина Цветајева (1892-1941)
Превела са руског Злата Коцић
Из књиге Изабрана дела, прва књига, Народна књига, СКЗ, Београд, 1990.
Цветајева говори где је завршио Орфеј, стваралачки дух Хеладе, након што је напустио постојбину. Између осталог, и у Русији после Револуције.