АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ЈАНУАР. СЕБАСТИЈАН СЕ БУДИ
ОСТРВО
На обалу где вајкадашње беше вече
Оних прадревних шума, сиђе
И указа се
Призва га лепет крила
Што се оте трпком дамарању
Узавреле воде,
И привиђење (што је чилело
И опет живело) спази;
Смотри, кренувши навише,
Да то беше нимфа и да је спила
Усправна грлећи брест.
Лутајући у себи
Од привида до жежена пламена
Стиже на ливаду
Где се сенка гуснула
У очима девица
Као вече у маслињаку;
Гране су цедиле
Лењу кишу стрела,
А овце су дремале
У слаткастој млитавости,
Друге су пасле
Светли покровац;
Руке пастира беху стакло
Брушено потајном грозницом.
Ђузепе Унгарети (1888-1970)
Превео са италијанског Милан Комненић
Из књиге Осећање времена, БИГЗ, Београд, 1975.
Почео као футуриста, завршио као класик, Унгарети је пример савршене биографије авангардног песника. Из одличног и репрезентативног, наведеног избора из песниковог опуса даје се ова песма, пре свега зато што се управо она наводи као пример лирског херметизма у капиталној студији Хуга Фридриха о модерној поезији.