Тема месеца јула: МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ
СЛ. ПЕРЕ ЗУБЕ МОРЕМ НА ХВАРУ У РАНУ ЈЕСЕН 1978. ГОДИНЕ
„Храни се тим тренутком” –
говори нечујни, Јâс
названи дух,
кога би у неком времену можда звали анђелом,
у неком другом ентелехијом, умом,
а ја га сада зовем зраком,
мада је он уобличен у биће
нипошто једноставно, правоцртно;
незгрушан ваздух, но обликом
препознатљив рад душе у светлости
и светлости у души: радник и делатност
која објашњава сва његова знања,
мајстор времена, објединитељ
прошлог са садашњим
и будућег са садашњим,
ковач слутње у злато тренутка,
трен-златник –
гравер, који у садашње урезује
сушту садашњост, тако да је тренутак
увек испуњен цртеж,
препознатљив,
и то заувек;
осим тога, мајстор сажимања,
скривач, кријумчар,
спасилац тананих порука-цртежа
насталих у напуштеним рудницима
времена, несећања, подземним прашумама
чија страва даје сокове
сваком дочеканом часу; сокови су
то воћни, и биљни, прадревно биље,
они, претворени
у менталне, сновне или слућене капи,
прогризају свакодневицу и: ево нас
на дну тренутка;
ту он онда започиње свој посао,
ту ради пером, киселином,
длетом, свакаквим непознатим алатом,
и настају слике љубави,
слова, сјај што се слеже на пучину,
залет крилати коњ
који те вуче даље
тмином и висом; уосталом
и свакојаки други цртежи,
магновења –
улична прашина, дим, смрад,
музге бензина, тмурне капије
и мрачни дрвореди, калемљени ипак
(да, ипак!) истином;
пузавица истине о теби
по зидовима које, да и не знаш,
градиш да би се заробио
било градњом било зидовима,
иако их време – не видиш –
вазда нехајно руши, и руши,
а оштри Јâс, уз забринут осмех,
вазда, и вазда изнова, показује
пут у долину, попут шаке трешања
пуну кућицâ, кошницâ
(е, да нам је таква нека кућица,
мало хлеба, крушка крај
извора, та долина);
дакле он,
тај исконски пријатељ,
кога би Шекспир назвао можда
Аријел,
тај мудри летач понад глиба
у којем се, по природи ствари,
стално налазимо
(дакле заглибљени, гацајући
веома полако, кроз гужву, дим
итд. тако је то овде),
што значи да никад ниси само
заробљен у тој мање-више погрешно
нађубреној њиви из које растеш,
чини ти се, мање-више непотребно,
него си увек некако и у ваздуху,
с њим, није баш да летиш
као он,
али чујеш ветрове, налоге
(иначе скривених) богова лета
Сунцу, палмама, бумбарима,
свим златастим створењима,
удишеш понекад и мирис пинија,
понекад тако
што те он сам повуче из самозаборава
и каже ти: „Диши, диши!” –
он, који те не напушта,
мада никад није сасвим присутан
можда и зато
што се то не би могло издржати,
о томе су већ многи говорили,
или стога што би то значило селидбу
у неки нов сељенски круг,
сабирање свих тренутака
лишених смрти,
а зар бих то сада желео,
Земљу изгубити, маслине,
рогаче, ово острво,
на коме је све из свих времена
укрштено
и са чистине
којој висина говори оно
што има да каже
проговара теби гласом
који теби о теби каже све;
никад сасвим присутан
и стога запослен у будућем,
јувелир будућег
заокупљен, тачно онолико
колико је одсутан, брушењем
тренутака, затим гравирањем,
тај делимични двојник,
који мисао о двојништву не одбија,
али је и не прихвата, на то се он
само смеши, ствар остаје неодређена,
каже: „Храни се тим тренутком!”:
то јест
Сл. опрезно силази до мора,
бежи кад види запљуснуће је
и опет се прикрада, опет
талас, и опет бежи –
не плаши се она толико мокрих ногу,
него хоће да превари море, као да је лако
море преварити,
хоће да уграби тренутак
када ће с камена захватити
мало воде у шаке
и опрати сланим почелом зубе,
тај тренутак између два таласа,
у коме, стојећи на вечној стени,
ваља спојити време, час пун лукавства
да се мору иза леђа зграби
онај срк, и вечност,
тај тренутак привидне равнодушности
стене према валу, вала према стени,
делић секунде који треба искористити,
тренутак који може служити као пример
свим другим, пре и после,
бар на јави, бар на копну,
бар у овој историји од Троје до сад,
јер поред игре с морем обухвата
векторе трагедија, од Троје наовамо,
сводљивих на пропуштени тренутак,
неспоразум, неузвраћену љубав
и осмех слепог Едипа који
управо ту негде,
у гају који ми је за леђима
и који не видим само зато
што гледам у Сл. која пошто-пото
хоће да опере зубе морем,
схвата
да је све добро, да смо за ово
копно и ово море рођени,
ипак (јесте, ипак!) –
тај тренутак никако да дође,
Сл. и море се надмудрују,
уосталом, какав призор: она
наспрам елемента; да,
само,
не говори ми сушти Јâс
о том тренутку,
који никако да наступи,
него о другом, који наступа,
кад море губи стрпљење
или се напросто спонтано испољава
и запљускује Сл. изненада,
снажно, све до коленâ,
све је потпуно смочено, бекство не вреди,
ранија узмицања су била узалудна:
Сл. се окреће према мени,
укопаном међу чемпресима,
и смеје се – „Ето, видиш!”,
затим скида патике из којих тече море –
на тај смех
ваздушасти дух скреће пажњу,
до њега му је стало,
а одмах разумевам и зашто:
суштина светске констелације
у тај час – звезде наспрам камења –
у том је смеху на прагу мора,
то морам рећи, и рећи ћу, сасвим
једноставно, једноставно –
у веселости је пред огромношћу бића,
усталасалог, које клокоће и ништавилом,
то је битно, непомичним,
у то се мој јувелир
добро разуме, –
опрезност је кажњена,
има ли веће правде?
ваља се таласу дати
(„али, већ је октобар, ветар…”)
или се насмејати његовом пољупцу
и док Сл. на миру пере зубе морем,
Аријел ми спушта звонки цртеж
у руке, Насмејано Лице, у полуокрету
од мора према мени,
и одлази,
дакле, прилази ми. Ту смо,
заувек.
Драган Стојановић