Тема. АПРИЛ ЈЕ НАЈСУРОВИЈИ МЕСЕЦ
ПЛИМЕ
Удари акорд Вечности,
и вртња кристалних сфера
пође у кругу и ритмично
незнаних, дубоких сфера и истиних,
и повише се магле звездане,
и звезде се поклонише к’о цвеће
лепо, дрхтаве к’о кандила,
подухивана дахом Вечности.
То златокруно и несагориво, то цвеће мистично.
Рече Надахнитељица реч,
Надахнитељица којој у души служим већ
многу вечност и коју волим ја,
рече ми:
Слушај.
Удари акорд Вечности,
и вртња кристалних сфера
започе свето и ритмично,
понајлепших, најдубљих, најистинитијих,
потече тајанствено
кад удари акорд Вечности,
несазнан. –
Ја познах глас Великих, ја познах
глас Назарећанинов; ја познах
глас душа свију људи, и они
поведоше ме и
указаше ми светлост невидљиву.
Кроз вапај тајанствених молитава они су Бога звали:
Бог! Бог! Бог!
К’о дете сам се спустио у знану долину,
и плакао сам свој живот чекајући сан
к’о и сви многи милиони
свих великих, свих малих, свих мудрих несрећно, свих паметно лудих,
стараца са главама светлим; и жена са очима
ланеним, пламеним, ватреним; младића са уснама жедним.
Па смо плакали, па смо чекали
сан,
понајлепши, понајдубљи сан бесконачан.
Мучен и болан, ја сањах у тој долини,
а она беше уска, а она беше ниска,
и ја не знадох откуд хуји
шум, глас и струја живог, хуји Незнаног глас, док је
над главом претило олујно небо и суро.
Тамно. Злослутно.
И плакао сам у долини и сањао сан,
сан који никад неће доћи, који
није дошао к’о ни тражени покој мој.
Рече Надахнитељица реч,
Рече Надахнитељица којој у души
служим васцелог живота свог:
– Гледај .
– Од светлих огњева заблесну небо к’о пламено језеро,
небо дубоко.
У новој светлости ја видех Бога, у новој светлости Бога
новооткривеног.
Прозрех у срце његово, и
нађох у Богу себе, и Бога
у себи нађох.
Не осећам се више сам, удаљен, него
исплинух од дубоке носталгије к’о пара, к’о дах, у
модре сводове.
А учише ме,
а учише ме сви мудри, сви луди, сви паметни,
старци са главама светлим, и жене са очима
ланеним, пламеним, ватреним, младићи са уснама жарким;
а учише ме; смрт је бол и конац свега,
ал’ видех: смрт је вечно постајање.
Дубоко, дубоко почиње ми
бесмртни корен без конца и краја.
Ја кроз све сфере плетем нити танане.
За све ме стеже, вежа мрежа вечних жила.
У мени пламте сва небеса,
и живи Бог.
Бог мучени! –
Не говорите ми ни речи!
Не говорите ми ни тихе, ни гласне, ни жалосне речи.
Треба ми ћутње, ћутње; да ћутим: сам и бескрајан
у дану радости јаке, у дану мога сазнања,
у дану када,
Надахнитељице, ти рече реч,
Ти рече реч најдубљу; приговори благословена: – Воли.
Удари акорд Вечности
И вртња кристалних сфера
чу се мимо ме ритмично.
А заслепи ме та лепота, а заслепи ме и не сазнах:
куд то потече,
куда протече
тај круг најлепших сфера и најдубљих.
Чух само
велики акорд,
свеобимне љубави, свемирне јаке; топли акорд.
Оплемени се од душине лепоте све и
задрхташе новооткривене светлости. Дрхте.
У свему нове светлости дрхте.
Златородна љубави моја мога Бога,
љубави мога Бога мистичног,
дубока!
ти даде, ти учини,
и ја осетих да сам ткан од свију ткања
к’о најлепша звезда, к’о најдубља магла и к’о светлости
сунчане; бесконачан к’о Млечне Стазе
к’о Млечне Стазе расут и вечан к’о даси пролећа, к’о
даси пролећних буђења, к’о даси
стварања, снаге к’о даси, к’о даси, и опет
пламен, и велик, мален, сам, све, једно
са свим, и све у једном. Све у једном.
Љубављу моћном обухватам све; о,
љубављу родитељски јаком, нежном
синовски, страсном младићски; зрелом љубављу порођајних жена;
кћери са чланцима што пуцају, са чланцима што превиру од снаге
творне; што премиру од јаке лепоте.
Љубављу, о за све,
љубављу за лепу Родитељицу, драгу,
пунокласу и животну Мајку и Жену,
бесмртно волим без конца и краја,
волим к’о дете, к’о драга, к’о мајка, све, и свуда бдијем
бесконачан у себи изнад себе,
и свуда живим будан, бескрајан.
Драгутин Мрас (1895-1915)
Из књиге Књижевност Младе Босне, књ. 2, Свјетлост, Сарајево, 1965.
Свега пар песама које је објавио са једва осамнаест година, а пре свега ова песма, чист космички експресионизам, наговестиле су вероватно најталентованију фигуру Младе Босне у поезији. Мрасу је, због учешћа у ђачком штрајку, било забрањено да похађа школе на територији Босне и Херцеговине. Одмах по објави рата, Мрас се пријављује као добровољац, да би већ крајем 1914. био тешко рањен. 1915. добровољно, као инвалид, поново одлази на фронт и гине код Ћуприје.
Догађаји из претходне деценије узроковали су нова историјска тумачења младобосанског покрета, а песници из ове групе, изузимајући Андрића, данас су у српској култури готово заборављени. Ипак, за све њих, п(ј)еснике и атентаторе, мора се задржати пуно поштовање.
п.с. У не тако малобројној литератури коју имам о Младој Босни нисам успео да пронађем ниједну фотографију Драгутина Мраса.