ЊЕГОШЕВОМ УЛИЦОМ -ПОЕЗИЈА НОВОГ ТАЛАСА
***
Ваздух је прозиран
Кроз лист прозирно
Лелујаво белило
Ваздух је прозиран
Кроз нити нежно
Пење се пење
До свести о светлости
Дубравка Ђурић (1961)
Из Лепо је оно што душа, која припада суштини, препознаје као себи сродно, Галерија СКЦ, Београд, 1983.
Из златне епохе СКЦ-а, када се уметности нису посматрале раздвојено, делић из ликовно-поетског колажа-каталога. Једна од најангажованијих песникиња последњих деценија на свом почетку је под очевидиним утицајем новосадске неоавангарде.