Tema: MORE PRE NEGO USNIM
MORE
Spavaš danas, gusta lepoto leta
zriš u srcu avgusta
kao žena koja je poznala da ljubav je
sve i pepeo i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi
i treći dah opet raspiri
i tako redom
za decu rođenu i decu nerođenu
bujan talas za to ne mari.
Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujući nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu
Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantnom skladu.
Spavaj i ti pred tim nedogledom
pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
krnjih uspomena i promašenih trenutaka
spavaj, pijana od zaborava
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja
i tamo gde se deli zora
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.
Spavaj
šta su htele smešne gajde smisla
šta ruke na nepoznatom poslu
post večnosti ja ga neću ni po cenu ove nedonoščadi
ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih
kad zemljom prođu bezazleni slučajevi
na puste fatamorgane
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane
sitih sebičnih ljubavnika.
Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare odavde pa do Afrike
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog prolaznika.
Bolje spavaj
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš zavoleti
glavu svoju obujmi rukama obema
taj obruč od tuči ko će moći da slomi.
Prsnuće damari i kletva tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.
O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene odsutnosti, o ista ružo užasa
o divlja ružo pomešane krvi
dan, a nema dana
noć, a nema noći
zvezde i krvotok ugašeni.
Bolje spavaj
mačka se proteže na osenčenom zidu
grožđe zri na čokotima
bonaca je polegla nad svetom
spavaj
dan pozna leptira žure varljivom suncu
s dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.
Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebi i na omamljene
krila prostora gde gore boje večnosti
i kad je tama u korenju tvog vida u tvojim ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.
Spavaj
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika
i tvoj san preko svih pravdi i nepravdi
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim smrtnim nogama
taj talas silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašče pred nemilosrdnom, ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.
Dušan Matić (1898-1980)
Iz knjige Bagdala, Nolit, Beograd, 1964.
Iako je pesma situirana u drugu polovinu leta, može se čitati i u julu, ali i u bilo kom drugom mesecu. Nesumnjivo jedan od Matićevih vrhunaca.