AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI
ČOVEK PEVA POSLE RATA
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov!
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; –
i nemam volje – il’ nemam snage – da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagib’o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo Propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!
Dušan Vasiljev (1900-1924)
Iz knjige Antologija ekspresionističke lirike, Svetovi, Novi Sad, 1998.
Iako je za svega pet-šest godina književnog rada napisao dve podebele knjige stihova i proze, Vasiljev je ostao upamćen uglavnom po ovoj pesmi. To je, uglavnom, nepravedno, ali ova pesma svakako daleko prevazilazi sve slične antiratne himne u srpskoj poeziji toga doba.