Тема: Сваки је месец фебруар
ПСАЛМ: МАЧОР
Стабилнији од пеливана, гибак и окретан – зифташ
Могао си га, због озбиљнијег учинка
И црним пантером назвати. Није било уцвељене удовице
Из рата последњег, четворогодишњег, није ни
Кочоперне удаваче, ни гарнизонске, крекетаве праље
Ни девојке у бижутеријској радњи, ни амазонке
Тетовираних мишица, ни крхке, провидне госпарке
Којој није отпушио, трзајем муњевитим
Застој међу слабинама. Лаком ти се чини та играрија
Но, сети се шта си претрпео у првој брачној ноћи.
Привидно миран жестио се и јогунио на све – обичај
Ових жарких крајева, али цркавао је и стизао на време
Камо год би га звали. Од убогих, црвоточних кровињара
До павиљона раскошних свугде му махала добродошлица
Зделе крцате понудама пуниле гримизне очи
Па на зазивање љубавно није ходао, већ, просто, летео
Праћен замецима звезда да своју услугу пролије.
Примерно је за њега рећи да је био фурија!
И не ради пуког приповедања, јер нам не ваља растезати
Догађаје препознатљивим, општим прелазима, но тек
Идоле кућне, немогуће их је све побројати, тек њих
Како их је само скидао са постоља и халапљиво гутао –
Као деспот Трибазе интриге, да се то и данас памти.
Без предрасуда према историји, њеним алузијама и двојству
С доста урођене љупкости уредио је себи пребивалиште
А нарочито кревет – Спинозину пљоснату карлицу.
Цело складиште пророка довукао је овде и сложио
По датумима рођења, земљама, и добу.
И свугде те је славио, Господе! И на крову, кад се
Гнезду пришуња, и у избама, прљав од провлачења
И у пољу кад у поље зађе, и у чистим есејима професора
И у борилишту где фрктање сперме одлучује исход
Фрктање а не мач оштри. Славио ти мужевност тројства.
Господе, који јеси Господ и овом несретном роду
Не љути се што ти овако укочен долази из света живих
Такав ти је овде, у фебруару, модел погибељи мачје
Прими га у своје рајске поседе и нек устану анђели
Кад он буде улазио, али сашиј га и закрпи
Залепи му прецвикано грло, закачи му отпале очи, врати га
На баштенски зид одакле је, скоком, кренуо преко улице
Да прочешља отпатке код мензе. Одузми га овој слици
И врати оној другој којој не претходи дробљење.
Дуго је овај мачор следио путеве твоје тајне
Од једне до друге жеље, од једног до другог мириса
Увек спреман на давање. Дуго га је покретао и до краја испуњавао обавезе других.
Не остављај га да се овде, одран и без репа, спљескан
Сели од стајанке до стајанке. Призови га к себи преко реда.
Проницљиво кроз њега сусретаћеш се са собом.
Душко Новаковић (1948)
Из књиге Дијалог о немару, Просвета, Београд, 1986.
Душко Новаковић (1948) припада старијој средњој генерацији у српској поезији. Објавио књиге песама: Зналац огледала (1976), Подеротине на врећи (1979), Сати и животиње (1980), Надзорник кварта (1982), Дијалог о немару (1986), Ходником (1991), Зналац огледала и придружене песме (1995), Стационарије – песме рата и месечарења (1998), Изабрао сам месец (2003), Достављено музама (2005), Биоскоп Лимијер (2007), Тупан и његов педагог (2007) и Клупе ненаграђених (2008/2009).