АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ПОМОРСКА ОДА (III)
Ах, жала у даљини, гатови што се назиру издалека,
А онда жала у близини, гатови виђени изблиза.
Недокучива тајна сваког одласка и сваког доласка,
Болна непостојаност и неразумљивост
Овог немогућег свемира
Што се са сваким часом на мору све више на властитој кожи осећа!
Бесмислени јецај што нам се из душа отима
И шири пространством другачијих мора с острвима на рубу обзора,
Преко далеких острва чије су обале остале за нама,
Поврх јасних обриса лука које расту, са својим кућама и људима,
У сусрет лађи што се приближава.
Ах, како су свежа сва јутра кад се долази,
И бледа она јутра када се одлази,
Кад нам се утроба стеже
А неко мутно осећање налик на страх
– Наследни страх од одвајања и одлазака,
Тајанствени зазор од Доласка и Новине –
Јежи нам кожу и ужасом нас испуњава,
И цело наше измучено тело осећа,
Као да је душа,
Необјашњиву жељу да све то осети на другачији начин:
Неку чежњу за било чим,
Неку пометњу у осећањима према којој то неодређеној отаџбини?
Према којој обали? којој лађи? ком гату?
И нашу мисао као да спопада нека болештина,
И остаје у нама само једна огромна празнина,
Једна шупља засићеност поморским минутима,
И нека нејасна зебња која би могла бити досада или бол
Само кад би умела то да постане…
Летње је јутро, ипак, помало прохладно.
Нека лака ноћна обамрлост још увек лебди у расањеном ваздуху.
У мени се лагано убрзава окретање кормила.
И пароброд се приближава, јер мора ући у луку, неизоставно,
А не зато што га ја видим како се на прекомерној удаљености помера.
У мојој машти он је већ близу и могу да га сагледам
Целом ширином редова његових округлих прозора,
И све у мени подрхтава, сво месо и сва кожа,
Због оног створења што никада не стиже ниједном лађом
А ја сам дошао данас да га чекам на гату, покоравајући се неком прећутном наређењу.
Из Лука на пучини, Паидеиа, Београд, 2001.
Наставак.