APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
POMORSKA ODA (I)
Sam, na pustom gatu, u ovo letnje jutro,
Gledam ka ulazu u luku, gledam ka Beskraju,
Gledam i raduje me što vidim
Jedan mali, crni i jasan parobrod što uplovljava.
Pomalja se u daljini, razgovetan, klasičan na svoj način,
I ostavlja za sobom u vazduhu dalekom prazan pramen svoga dima.
Ulazi i jutro ulazi sa njime, a nad rekom,
Ovde-onde, pomorski život se budi,
Dižu se jedra, pomiču se tegljači,
Promiču male barke iza lađa u luci.
Pirka laki povetarac.
Ali moja je duša uz ono što slabije vidim,
Uz parobrod koji stiže,
Jer uz njega je Daljina, Jutro,
Pomorska suština ovog Časa,
Bolna slast što u meni raste kao mučnina,
Kao prvi znak morske bolesti, ali u duhu.
Gledam parobrod izdaleka, s velikom nezavisnošću duše,
A u meni se, polagano, neko kormilo pokreće.
Parobrodi što izjutra ulaze u luku
Donose pre moje oči
Radosnu i tužnu tajnu dolazaka i odlazaka.
Donose sećanja na daleka pristaništa i druge trenutke
Drugog načina postojanja istog čovečanstva u drugim krajevima.
Svako je pristajanje, svako odvajanje lađe,
(Osećam to u sebi kao vlastitu krv)
Nesvesno simbolično, strahovito
Preteće metafizičkim značenjima
Što remete u meni moje nekadašnje biće.
Ah, ceo je gat jedna čežnja od kamena!
A kad se lađa od obale odvaja
I kad se najednom zapaža da se otvorio prostor
Između ivice gata i broda,
Obuzima me, ne znam zbog čega, neka nova mora,
Jedna magluština tužnih osećanja
Što blešti na suncu mojih zatravljenih teskoba
Kao prvi prozor u koji bije zora,
I obavija me kao uspomena na neku drugu osobu
Koja je na volšeban način bila moja.
Iz knjige Luka na pučini, Paideia, Beograd, 2001.
Početak najčuvenije Pesoine ode i „najbučnije pesme“ u istoriji poezije.