АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ПОМОРСКА ОДА (I)
Сам, на пустом гату, у ово летње јутро,
Гледам ка улазу у луку, гледам ка Бескрају,
Гледам и радује ме што видим
Један мали, црни и јасан пароброд што упловљава.
Помаља се у даљини, разговетан, класичан на свој начин,
И оставља за собом у ваздуху далеком празан прамен свога дима.
Улази и јутро улази са њиме, а над реком,
Овде-онде, поморски живот се буди,
Дижу се једра, помичу се тегљачи,
Промичу мале барке иза лађа у луци.
Пирка лаки поветарац.
Али моја је душа уз оно што слабије видим,
Уз пароброд који стиже,
Јер уз њега је Даљина, Јутро,
Поморска суштина овог Часа,
Болна сласт што у мени расте као мучнина,
Као први знак морске болести, али у духу.
Гледам пароброд издалека, с великом независношћу душе,
А у мени се, полагано, неко кормило покреће.
Пароброди што изјутра улазе у луку
Доносе пре моје очи
Радосну и тужну тајну долазака и одлазака.
Доносе сећања на далека пристаништа и друге тренутке
Другог начина постојања истог човечанства у другим крајевима.
Свако је пристајање, свако одвајање лађе,
(Осећам то у себи као властиту крв)
Несвесно симболично, страховито
Претеће метафизичким значењима
Што ремете у мени моје некадашње биће.
Ах, цео је гат једна чежња од камена!
А кад се лађа од обале одваја
И кад се наједном запажа да се отворио простор
Између ивице гата и брода,
Обузима ме, не знам због чега, нека нова мора,
Једна маглуштина тужних осећања
Што блешти на сунцу мојих затрављених тескоба
Као први прозор у који бије зора,
И обавија ме као успомена на неку другу особу
Која је на волшебан начин била моја.
Из књиге Лука на пучини, Паидеиа, Београд, 2001.
Почетак најчувеније Песоине оде и „најбучније песме“ у историји поезије.