APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
POZDRAV VOLTU VITMENU
(II)
Điha! Samo napred!
Čak i ako sam Bog to brani, idemo napred… Šta mari…
Idemo napred, pravo, i ni na koju stranu…
Beskraj! Svemir! Cilj bez cilja! Šta mari?
(Pusti me da razvežem kravatu i otkopčam okovratnik.
Ne može čovek imati mnogo snage dok ga civilizacija steže oko vrata…)
E sad je već bolje, krenimo, hitajmo, napred samo.
U veliki marche aux flambeaux na sve gradove Evrope,
U veliki ratnički pohod na industriju, trgovinu i dokolicu,
U veliku trku, veliki uspon, veliki spust,
Uz prasku, sveopštu jurnjavu svega što sa mnom juri,
Skačem da te pozdravim,
Vrištim da te pozdravim,
Razularen u besu da te pozdravim, izvodeći stoj na glavi, skok u vis, okrete i piruete!
I zato tebi upućujem
Moje stihove slobodne, moje stihove skokove, moje stihove grčeve
Moje stihove histerične napade,
Moje stihove koji vuku kola mojih živaca.
Nalazim nadahnuće u sunovratima,
I jedva dišući, uspravan, padam u zanose,
A moji su stihovi moja nemogućnost da se od života rasprsnem.
Otvorite mi sve prozore!
Razvalite mi sve vratnice!
Povucite celu kuću iznad mene!
Hoću da živim slobodno na vazduhu,
Hoću da činim pokrte izvan svog tela,
Hoću da tečem kao kiša niz zidove,
Hoću da budem gažen na širokim drumovima kao kamenje,
Hoću da odem, kao teške stvari, na dno mora,
S nekom pohotom koja je već daleko od mene!
Ne želim brave na vratima!
Ne želim katance na škrinjama!
Želim da se umetnem, da se umešam, da budem odnesen,
Želim da me učine ludačkim pripadnikom nekog drugog,
Da me prospu iz kanti za đubre,
Da me bace u mora,
Da mi dođu u kuću sa sramnim namerama,
Samo da ne bih večito ostao ovde, na stolici, miran,
Samo da ne bih sve vreme samo pisao ove stihove!
Ne želim prekide na svetu!
Želim prodorno i materijalno dodirivanje predmeta!
Želim da fizička tela jedna prema drugima budu kao duše,
Ne samo u dinamičkom već i u statičkom smislu!
Želim da letim i padnem s velike visine!
Da budem ispaljen kao kakva granata!
Upućen prema… Odnesen do…
Zamišljeni vrhunac na kraju mene i svega!
Klimaks od gvožđa i motora!
Stepenište što se uspinje uz brzinu, bez stepenika!
Hidraulična bomba što podiže sidro moje utrobe!
Stavite mi okove samo da bih mogao da ih razderem!
Da ih razderem zubima i zube raskrvarim
U mazohističkoj slasti života, grčevitoj do krvi!
Mornari su me zarobili,
Ruke su me stezale u tami,
Umro sam privremeno osetivši njihov stisak,
Za mnom je pošla moja duša ližući pod samice,
Uz bučno kolo nemogućnosti što se vilo oko mojih drskih izazova.
Pocupkuj, skači, zubima ščepaj uzde,
Pegaze-kovano gvožđe mojih usplahirenih žuđenja,
Neizvesna stanica moje sudbine motorne!
Iz knjige Luka na pučini, Paideia, Beograd, 2001.
Drugi deo razgovora sa Vitmenom.