АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ПОЗДРАВ ВОЛТУ ВИТМЕНУ
(II)
Ђиха! Само напред!
Чак и ако сам Бог то брани, идемо напред… Шта мари…
Идемо напред, право, и ни на коју страну…
Бескрај! Свемир! Циљ без циља! Шта мари?
(Пусти ме да развежем кравату и откопчам оковратник.
Не може човек имати много снаге док га цивилизација стеже око врата…)
Е сад је већ боље, кренимо, хитајмо, напред само.
У велики марцхе ауx фламбеауx на све градове Европе,
У велики ратнички поход на индустрију, трговину и доколицу,
У велику трку, велики успон, велики спуст,
Уз праску, свеопшту јурњаву свега што са мном јури,
Скачем да те поздравим,
Вриштим да те поздравим,
Разуларен у бесу да те поздравим, изводећи стој на глави, скок у вис, окрете и пируете!
И зато теби упућујем
Моје стихове слободне, моје стихове скокове, моје стихове грчеве
Моје стихове хистеричне нападе,
Моје стихове који вуку кола мојих живаца.
Налазим надахнуће у суновратима,
И једва дишући, усправан, падам у заносе,
А моји су стихови моја немогућност да се од живота распрснем.
Отворите ми све прозоре!
Развалите ми све вратнице!
Повуците целу кућу изнад мене!
Хоћу да живим слободно на ваздуху,
Хоћу да чиним покрте изван свог тела,
Хоћу да течем као киша низ зидове,
Хоћу да будем гажен на широким друмовима као камење,
Хоћу да одем, као тешке ствари, на дно мора,
С неком похотом која је већ далеко од мене!
Не желим браве на вратима!
Не желим катанце на шкрињама!
Желим да се уметнем, да се умешам, да будем однесен,
Желим да ме учине лудачким припадником неког другог,
Да ме проспу из канти за ђубре,
Да ме баце у мора,
Да ми дођу у кућу са срамним намерама,
Само да не бих вечито остао овде, на столици, миран,
Само да не бих све време само писао ове стихове!
Не желим прекиде на свету!
Желим продорно и материјално додиривање предмета!
Желим да физичка тела једна према другима буду као душе,
Не само у динамичком већ и у статичком смислу!
Желим да летим и паднем с велике висине!
Да будем испаљен као каква граната!
Упућен према… Однесен до…
Замишљени врхунац на крају мене и свега!
Климакс од гвожђа и мотора!
Степениште што се успиње уз брзину, без степеника!
Хидраулична бомба што подиже сидро моје утробе!
Ставите ми окове само да бих могао да их раздерем!
Да их раздерем зубима и зубе раскрварим
У мазохистичкој сласти живота, грчевитој до крви!
Морнари су ме заробили,
Руке су ме стезале у тами,
Умро сам привремено осетивши њихов стисак,
За мном је пошла моја душа лижући под самице,
Уз бучно коло немогућности што се вило око мојих дрских изазова.
Поцупкуј, скачи, зубима шчепај узде,
Пегазе-ковано гвожђе мојих усплахирених жуђења,
Неизвесна станица моје судбине моторне!
Из књиге Лука на пучини, Паидеиа, Београд, 2001.
Други део разговора са Витменом.