APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
POZDRAV VOLTU VITMENU
Portugal – Beskraj, jedanaestog jula hiljadu devetsto petnaeste…
Hej-la-a-a-a-a-a-a!
Odavde iz Portugala, sa svim razdobljima u svom mozgu,
Pozdravljam te, Volte, pozdravljam te brate moj u Svemiru,
Ja, sa monoklom i u sakou preterano izrezanim u struku,
Nisam nedostojan tebe, Volte, to dobro znaš,
Nisam nedostojan tebe, jer dovoljno je da te pozdravim pa da ne budem nedostojan…
Ja tako sklon mrtvilu, ja tako lako podložan dosadi,
Jedan sam od tvojih, to dobro znaš, i razumem te i volim,
Premda te nisam upoznao, rođen u godini tvoje smrti,
Znam da si i ti mene voleo, da si me poznavao i objasnio,
Znam da sam upravo takav, bilo na Bruklin Feriju deset godina pre svog rođenja
Ili sad, dok hodam Zlatnom ulicom, tamo-amo, razmišljajući o svemu što nije Zlatna ulica,
I onako kao što si ti osetio sve, osećam sve, i evo nas, s rukom u ruci,
S rukom u ruci gde plešemo čitav svemir u mojoj duši.
O, ti, svagda moderni i večni, pevaču apsolutnih zbilja,
Vatrena milosnice rasutog svemira,
Veliki pederastu što se tareš o raznolikost stvari,
S polnim obeležjima kamenja, drveća, ljudi, zanimanja,
Pohotljiv za prolascima, slučajnim susretima, prostim opažanjima,
Dragi moj zanesenjaku što se zanosiš svekolikom sadržinom svega,
Moj vrli junaku što srljaš u Smrt poskakujući,
I urlicima, cikom i vriskom, Boga pozdravljaš!
Pevaču sveopšteg bratimljenja, krvožednog i nežnog,
Veliki demokrato, što demokratiju nosiš pod kožom, blizak svemu, i dušom i telom,
Karnevalu svih akcija, bahanalu svih namera,
Brate-blizanče svih čerečenja,
Žan-Žak Rusou sveta predodređenog da proizvodi mašine,
Homeru neuhvatljivosti telesne lelujavosti,
Šekspiru opažaja koji rade na paru,
Miltone-Šeli obzora budućeg Elektriciteta!
Zao duše svih pokreta,
Grču unutar svih predmeta-sila,
Svodniče cele Vaseljene,
Bludnice svih sunčevih sistema…
Koliko puta samo ljubim tvoju sliku!
Tamo gde se nalaziš sada (ne znam gde, al tamo je Bog)
Ti osećaš to, znam da osećaš, i moji poljupci bivaju još vreliji (u ljudskom smislu),
A ti i želiš da takvi budu, stari moj, i zahvaljuješ mi odande, sa svog mesta, –
To pouzdano znam, nešto mi to kazuje, neka milina u mom duhu,
Neko nadimanje apstraktno i posredno u dubini moje duše.
Ništa u tebi zavodljivo nije, već gorostasno i mišićavo,
Iako si se pred Svemirom ponašao kao žena,
A svaka je travka, svaki kamen, svaki čovek za tebe bio Svemir.
Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!
Pripadam tvojim bahanalijama osećaja-u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim stopalima do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja… Moje telo je ono što nazireš, moja duša ono što vidiš –
Nju ti doista vidiš, i kroz njene oči moje telo –
Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
Pesnik senzacionalista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač,
Ti znaš da sam ja ti i zadovoljan si zbog toga!
Nikad ne uspevam da čitam tvoje stihove u jednom dahu…
Ima u njima previše osećanja…
Probijam se kroz tvoje stihove kao kroz gomilu koja me gura,
I zaudara mi na znoj, na ulja, na delatnost ljudsku i mehaničku.
U tvojim stihovima, u nekom trenutku, ne znam više da i čitam ili živim,
Ne znam da li je moje stvarno mesto u svetu ili u tvojim stihovima,
Ne znam da li sam ovde, uspravljen na prirodnoj zemlji,
Il visim naglavačke, okačen o nekakvu spravu,
Na prirodnoj tavanici tvog nabujalog nadahnuća,
Nasred tavanice tvoje nedostupne žestine.
Otvorite mi sva vrata!
Moram da prođem, pa makar i na silu!
Moja lozinka? Volt Vitmen!
Al neću izgovoriti nikakvu lozinku…
Prolazim bez objašnjenja…
Ako treba, obiću vrata…
Da – ja, slabašan i uglađen, razvaliću vrata,
Jer ovog časa nisam ni slabašan ni uglađen,
Ja sam JA, jedan misleni svemir od krvi i mesa koji hoće da prođe,
I ima da prođe makar i na silu, jer kad hoću da prođem, ja sam Bog!
Uklonite mi s očiju ovo smeće!
Posklanjajte mi ove emocije u fioke!
Napolje, političari, literate,
Pitomi tgovci, policijo, kurve, podvodači,
Sve je to slovo koje ubija a ne duh koji oživljava –
Duh koji život udahnjuje ovoga trena to sam JA!
Nek mi se nijedan kurvin sin ne ispreči na putu!
Moj put se prostire duž beskraja do kraja!
A da li sam kadar da stignem do kraja, to se ne tiče tebe,
Već mene, i Boga, i mog poimanja reči Beskraj…
Napred!
Stavljam mamuze!
Osećam mamuze, ja sam taj konj kojeg uzjahujem,
Jer ja, po svojoj volji da se poistovetim sa Bogom,
Mogu biti sve, ili ništa, ili bilo šta,
Već kako mi dune… Niko s tim nema nikakve veze…
Pomamno ludilo! Želja da lajem, skačem,
Urilčem, njačem, izvodim telom skokove, piruete, krike,
Da se vežem za točkove vozila, da se pod njih bacim,
Da se podmetnem pod zvižduk korbača spremnog da ošine,
Da budem kuja svih pasa i da mi ih ne bude dosta,
Da budem upravljač svih mašina a da je brzina ograničena,
Da budem smrskan, ostavljen, izmešten, istrošen,
Pleši sa mnom, Volte, tamo, s drugog sveta, pleši ovaj bes,
Skači sa mnom uz ovaj bubanj po kojem dobuju zvezde,
Padni sa mnom iznuren na zemlju,
Udaraj sa mnom ošamućen o zidove,
Razbi se i raspadni se sa mnom
U sve, na sve, oko svega, lišen svega,
Apstraktni bes tela što izvodi maelstroms u duši…
Prevela sa portugalskog Jasmina Nešković
Iz knjige Luka na pučini: Poeme Alvara de Kampuša, Paideia, Beograd, 2001.
Prvi deo poeme-dijaloga sa velikim učiteljem moderne poezije – Vitmenom.