АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
*
У стравичној ноћи, природној суштини свих ноћи,
У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,
Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,
Присећам се оног што сам учинио и што сам могао да учиним у животу.
Присећам се, и нека тескоба
Подилази ме као језа или страх.
Непоправљивост моје прошлости – то је леш!
Сви остали лешеви можда су само варка.
Сви мртви можда негде другде и даље живе.
Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,
У привиду простора и времена,
У лажној пролазности.
Али оно што нисам био, оно што нисам учинио, што чак ни сањао нисам;
Што тек сад видим да сам морао учинити,
Што тек сад јасно видим да сам морао бити –
То је оно што је мртво, упркос свим Боговима,
То – што је заправо било најбољи део мене – ни Богови више не могу да оживе…
Да сам у одређеној прилици
Скренуо налево уместо надесно,
Да сам у датом тренутку
Рекао да уместо не, или не уместо да;
Да сам у извесном разговору
Имао спремне реченице које тек сада, у полусну, склапам –
Да се све тако збило,
Био бих други данас, а можда би се тада и сав свемир
Неосетно приволео да се преобрати.
Али нисам скренуо на страну бесповратно изгубљену,
Нисам скренуо нити сам помишљао да скренем, и тек сада то схватам;
Али нисам рекао не или нисам рекао да, и тек сада увиђам да нисам рекао;
Ал овог часа навиру ми све реченице које сам пропустио да кажем,
Јасне, неизбежне, природне,
И разговор успешно окончан,
И све недоумице разрешене…
Али тек сада ме боли све што никад нисам био што се повратити неће.
За оно што ми је промакло заиста нема никакве наде
Ни у једном метафизичком систему.
Можда бих на други свет могао понети своје снове.
Али зар ћу моћи да понесем на други свет оно што сам заборавио да сањам?
И баш ти снови, ти снови које је требало снивати, они су леш.
Сахрањујем их у свом срцу заувек, за сва времена, док траје света и века
Ове ноћи, будан, сред спокоја што ме обавија
Као нека туђа истина,
А напољу је месечина, као нада које немам, за мене невидљива.
Из књиге Познати странац, Паидеиа, Београд, 1996.
Типична песма за опус Алвара де Кампуша, у којој се кроз распричаност/распеваност постављају најкрупнија метафизичка питања. Као да и унутар ове личности, постоји још једна са којом сада де Кампуш води дијалог, дакле, раслојавање субјекта унутар раслојеног субјекта.