АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ЗАПИС
Моја је душа разбијена.
На дну оштрих степеника.
Испала из руке немарне служавке.
Распарчана у више од безбројних комадића
Празне порцуланске посуде.
Страшно? Немогуће? Не схватам?
Имам више чула него ли себе када сам осећао.
Мада разбацан на крпаре које треба почистити.
Направио сам буку као брод у јесењем одласку.
Богови буље с гелендера степеништа.
У крхотине служавкине неспретности.
На њу се не љуте. Напротив.
Верују да јесам празна посуда.
Али, они зуре и у свој одраз.
Смејући се неспретној жени.
Свесни себе а не крхотина.
Велико степениште са тепихом од порцулана је бескрајно.
Једна крхотина је бљештавија од других звезда.
Да ли је то моја машта? Моја душа? Мој живот?
То је светлост.
Коју гледају с пажњом,
не схватајући њен смисао.
Алваро де Кампуш 1929
Препев с Португалског: Богољуб Арсенијевић Маки
29.09.2009. Цаттаро
Нисам сигуран у дан мог емпиризма са Песоом. Али… десио се. Након… Миљковића, Попе, Б.Петровића, Н.Тадића, Томе Маринковића… Хинија, Борхеса, Станескуа, З.Херберта… и још безброј домаћих и код нас објављених светских антологијских песника… Мислим да ме је његова реч, попут магичне формуле, открила загубљеног у обесмишљеним путевима окружења и Спасла да бих је, попут многих овисника о уметности могао посведочити… Од тада, ако је то време, до данас, ако је то простор, поезија и све што је исписао Песоа, бива, ако је то светлост… моја библија…
Нисам први, нити последњи, који ће рећи да се након Песоиних превода пожели научити португалски да би му се могло што ближе прићи… И ја сам један од њих… С непојмљивом узнемирношћу већ годинама разговарам са групом људи у једном човеку… најчешће тоновима саме поезије… која, гротескну позорницу света егзистенцијализује побуђујући и подстичући сву немуштост мојих чула… попут ирационалне жене с којом свакодневно и бесконачно водим љубав… верујући да ни једно од нас не постоји…
Данашњи дан уредио је вероватно највећи заљубљеник у Песоину поезију са наших простора. (прим. ур.)