Pesma na dan – Fernando Pesoa
APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
POMORSKA ODA (IV)
Lađe što ulaze u pristanište,
Lađe koje izlaze iz luka,
Lađe koje prolaze u daljini
(Zamišljam sebe kako ih gledam s nekog pustog žala) –
Sve te lađe gotovo nestvarne u svome promicanju
Sve te leđe potresaju me kao da su nešto drugo
A ne samo lađe, lađe što idu i dolaze.
I lađe viđene izbliza, čak i kad se na njih ne ukrcavamo,
Viđene odozdo, iz čamaca, kao visoki plehani bedemi,
Viđene iznutra, kroz kabine, salone, spremišta,
Dok posmatramo izbliza jarbole što štrče u visinu,
Dok se spotičemo o konopce, silazeći nezgodnim stepenicama,
Udišući masnu mešavinu metala i morskih mirisa iz svega toga –
Lađe viđene izbliza nešto su sasvim drugo, a isto,
Izazivaju istu čežnju i istu zebnju, samo na drugi način.
Svekoliki pomorski život! Sve u pomorskom životu!
Sva ta istančana zavodljivost uvlači mi se u krv
I ja sanjarim o putovanjima bez međa i granica.
Ah, obrisi dalekih obala, spljošteni na pozadini obzora!
Ah, rtovi, ostrva, peščana žala!
Morska samovanja, kao u izvesnim trenucima sred Tihog okeana
Kada pod uticajem ne znam kakvog uverenja stečenog u školi
Osećamo kako nam živce pritiska činjenica da je to najveći od svih okeana,
A svet i ukus stvari u nama postaju pustinja!
Prostranstvo Atlantika, bliže ljudskoj meri, slanije!
Indijski okean, najtajanstveniji među okeanima!
Sredozemlje, pitomo, bez ikakvih tajni, klasično, more kao stvoreno
Da zapljuskuje vidikovce koje posmatraju beli kipovi iz obližnjih vrtova!
Sva mora, sve tesnace, sve zalive, sve zatone,
Hteo bih da stegnem u zagrljaj, da ih osetim silno, pa da umrem!
I vi, brodskki predmeti, moje stare igračke iz sna!
Sastavite izvan mene moj unutarnji život!
Kobilice, jarboli i jedra, katarke, konopi,
Dimnjaci parobroda, propeleri, koševi, zastavice,
Kablovi, grotla, kotlovi, cevi, ventili,
Sručite se u mene u kamarama, u hrpama,
Kao ispreturani sadržaj neke fioke izručene na pod!
Budite riznica moje grozničave škrtosti,
Budite plodovi drveta moje uobrazilje,
Tema mojih pesama, krv u žilama moje pameti,
Vaša nek bude nit što me spaja sa spoljnim svetom po osećanju za lepo,
Snabdite me metaforama, slikama, literaturom,
Jer odista, najozbiljnije, doslovno,
Moji su opažaji barka s izvrnutim dnom,
Moja je mašta poluporinuto sidro,
Moja je žudnja slomljeno veslo,
A tkanje mojih živaca mreža što se suši na žalu!
Prevela sa portugalskog Jasmina Nešković
Iz knjige Luka na pučini, Paideia, Beograd, 2001.
Nastavak.