Песма на дан – Фернандо Песоа
АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ПОМОРСКА ОДА (IV)
Лађе што улазе у пристаниште,
Лађе које излазе из лука,
Лађе које пролазе у даљини
(Замишљам себе како их гледам с неког пустог жала) –
Све те лађе готово нестварне у своме промицању
Све те леђе потресају ме као да су нешто друго
А не само лађе, лађе што иду и долазе.
И лађе виђене изблиза, чак и кад се на њих не укрцавамо,
Виђене одоздо, из чамаца, као високи плехани бедеми,
Виђене изнутра, кроз кабине, салоне, спремишта,
Док посматрамо изблиза јарболе што штрче у висину,
Док се спотичемо о конопце, силазећи незгодним степеницама,
Удишући масну мешавину метала и морских мириса из свега тога –
Лађе виђене изблиза нешто су сасвим друго, а исто,
Изазивају исту чежњу и исту зебњу, само на други начин.
Свеколики поморски живот! Све у поморском животу!
Сва та истанчана заводљивост увлачи ми се у крв
И ја сањарим о путовањима без међа и граница.
Ах, обриси далеких обала, спљоштени на позадини обзора!
Ах, ртови, острва, пешчана жала!
Морска самовања, као у извесним тренуцима сред Тихог океана
Када под утицајем не знам каквог уверења стеченог у школи
Осећамо како нам живце притиска чињеница да је то највећи од свих океана,
А свет и укус ствари у нама постају пустиња!
Пространство Атлантика, ближе људској мери, сланије!
Индијски океан, најтајанственији међу океанима!
Средоземље, питомо, без икаквих тајни, класично, море као створено
Да запљускује видиковце које посматрају бели кипови из оближњих вртова!
Сва мора, све теснаце, све заливе, све затоне,
Хтео бих да стегнем у загрљај, да их осетим силно, па да умрем!
И ви, бродскки предмети, моје старе играчке из сна!
Саставите изван мене мој унутарњи живот!
Кобилице, јарболи и једра, катарке, конопи,
Димњаци пароброда, пропелери, кошеви, заставице,
Каблови, гротла, котлови, цеви, вентили,
Сручите се у мене у камарама, у хрпама,
Као испретурани садржај неке фиоке изручене на под!
Будите ризница моје грозничаве шкртости,
Будите плодови дрвета моје уобразиље,
Тема мојих песама, крв у жилама моје памети,
Ваша нек буде нит што ме спаја са спољним светом по осећању за лепо,
Снабдите ме метафорама, сликама, литературом,
Јер одиста, најозбиљније, дословно,
Моји су опажаји барка с изврнутим дном,
Моја је машта полупоринуто сидро,
Моја је жудња сломљено весло,
А ткање мојих живаца мрежа што се суши на жалу!
Превела са португалског Јасмина Нешковић
Из књиге Лука на пучини, Паидеиа, Београд, 2001.
Наставак.