Tema meseca januara: ZLATNA VEJAVICA ŠTO PO SAMOJ SEBI VEJE
Nesanica
Jednolik odboj sata, znan:
Ta mučna povest noći, zavet!
Taj jezik što je svakom stran
I jasan svakom, kao savest!
Bez tuge – da l je ko od nas
Sred svemirskoga slušao muka
Ta jecanja vremena, mukla,
Proročko-oproštajni glas?
Čini nam se: osiroteli svet
Sustigo usud; kud i ne bi!
U borbi s prirodom celom, opet
Prepušteni smo samima sebi.
I život naš tu, pred očima
Ko privid na kraju zemlje lebdi,
I s našim vekom i druzima
U sumračnoj daljini bledi…
I novo neko, mlado pleme
Pod suncem upravo stasava!
A mi, pak, druzi, I naše vreme
Već smo pod smetom zaborava!
Pokatkad samo, obred žalni
Dok vrši u ponoćni čas –
Taj pogrebni glas metalni
Oplakuje, katkada, nas!
Fjodor Tjutčev (1803-1873)
Iz knjige: Fjodor Ivanovič Tutčev, Pesme, Vreme knjige (Stubovi kulture), Beograd, 1994.
Izbor i prevod Zlata Kocić
Fjodor Tjutčev (1803-1873) spada u najveće ruske pesnike. Njegovo mesto unutar ruske poezije najčešće se određuje kao most između romantizma prve polovine devetnaestog veka i moderne ruske poezije iz prvih decenija dvadesetog veka. Brjusov, Blok, Mandeljštam, Pasternak i drugi veliki pesnici lirsko-refleksivne struje ruskog simbolizma svoju osnovnu inspiraciju nalazili su pre svega u Tjutčevljevoj poeziji. Na njegovo duhovno formiranje pre svega je uticalo detinjstvo, koje je proveo u prirodi. Višedecenijska diplomatska služba samo je produbljivala tu ljubav i izoštravala njegov unutrašnji vid. Pesničko iskustvo je dodatno obogatio prevodeći neke od najvećih romantičarskih evropskih pesnika, između ostalih Getea, Šilera, Hajnea, Igoa, Lamartina, Bajrona, kao i Šekspira. Ophrvan tugom zbog smrti dece i starijeg brata poslednjim godinama života, bio je potpuno ravnodušan prema sve većoj popularnosti svoje poezije. Na čuđenje lekara, svest ga nije napuštala do poslednjeg trenutka.